Anketu koju sam vodio tokom 2001. godine gde sam išao u raznim mestima anketu, da vidim, koliko su ljudi upućeni u saznanje o homoseksualnosti. Šokiran sam bio, koliko mladi ne znaju puno o homoseksualnosti. Na pitanje šta misled a li je homoseksualnost bolest, mnogi su mi kategorički rekli “DA”!

Na pitanje, da li znaju da je homoseksualnost skinuta sa liste bolesti, mnogi su mi rekli da za tako nešto prvo put čuju. Kad god se spomenuo homoseksualnost, ljudi su to odmah nazivali bolešću, izopašćenošću, poremećajem I da ne nabrajam dalje kakve se sve reči ne koriste za geja. Razgovor po pitanju homoseksualnosti uvek izaziva pravi revolt od ljudi koji, žele da uvedu svoj neki režim drugima, svoja uverenja. Pokušavaju biti pametni pa ispadnu glupavi. Mnogi ističu kako je homoseksualnost bolest modernog doba. Nazivajući nešto bolešću, poremećajem, izopašćenošću, svakako da se može ako je to uvedeno u knjigu bolesti ali ako se to ne vodi u knjigu bolesti, kako onda to mođe biti bolest?

Od 1973. godine, prelomne godine u kome je homoseksualnost zvanično izbačena sa liste psiholoških poremećaja. Homoseksualnost nije bolest i ne sme se povezivati ni sa kakvim oblikom psihijatrijskog poremećaja. Međuranodna svetska zdrastvena organizacija je 1991.godine, homoseksualnost totalno izbacila sa liste bilo kojeg oblika bolesti., gde je proglasila, da homoseksualnost, nije nikakva bolest, već urođeno. Mnogima se strejt osobama to ne sviđa te i dalje pokušavaju da govore kako je homoseksualnost bolest. Kada je nauka nešto dokazala i proglasila, kome onda treba verovati? Da li toj nauci, medicinarima ili homofobičnim osobama? Činjenica je samo jedno, da će morati svako da prihvati da homoseksualnostt nije nikakva bolest, da je nema nigde na listi a niti će se više tretirati kao bolest. Ljudi će se navići vremenom, kao što se naviknu na sve, samo je u svemu potrebno vreme. Neinformisanost kod mnogih ljudi izaziva razne zablude, homofobične strahove, sram da ga neko ne vidi sa gejom itd.

Šta treba sa homoseksualcima učiniti?

Anketu koju sam vršio u period 1990 – 2005.godine dobijao sam sledeće rezultate

Veoma je šokantno da mnogi smatraju da homoseksualce treba prebijati I što je najgore poklati ih. Ono što je veoma interesantno jeste, da skoro svaki drugi je rekao das u to bolesnici ali se odmah nadovezao da ih treba sve pobiti, izlomiti. Da mnogi opravdavaju svo nasilje nad homoseksualcima. Veoma su šokantne izjave. Kada sam im postavio pitanje, da li bi takvi bili da se radi o njihovom bratu, ocu, da li bi dozvolili nasilje ili još gore, prelomiti ga, poklati ga, poslati na lečenje itd…skoro su svi isto rekli, da je to nešto drugo I da se ne može usporešivati homoseksualci sa porodicom. Mali broj anketiranih je reklo da bi svog brata ili oca pretukao na mrtvo ime kada bi znali das u homoseksualci. Iz svega ovoga se može lako zaključiti da mnogi nemaju blagu predstavu o homoseksualcima već se isključivo svodi odgovor na ono što su čuli ili pročitali o njima.

DA LI HOMOSEKSUALCI MOGU BITI HETEROSEKSUALCI ?

Isto kao kada bih jedan isključivo heteroseksualac koji nema nikakve sklonosti prema homoseksualizmu, bio homoseksualac. Homoseksualna deca su često svesna da su različita u vrlo ranom periodu. Oni uglavnom postaju svjesni svoje seksualne orijentacije u periodu adolescencije ili u rano zrelo doba. Svaki pritisak da se to preokrene i da homoseksualac bude heteroseksualac, je čista glupost za osobe koji takav pritisak vrše. Homoseksualca ne zanima ženski atribut kao što ne zanima heteroseksualca muški atribut. Heteroseksualac teško da može da svati homoseksualca I kako ga ne svata, najbolje bi bilo da ga neopterećiva I dag a ne menja u nešto što nikada ne može postati. Kako se takav rodio heteroseksualac, takav se rodio homoseksualac sa takvim interesovanjima, pogledima. Ovakvo gledanje, da, ako se vrši pritisak na geja da postane heteroseksualac bivaju veoma smešna, jel se vidi koliko je takva osoba, u stvari ne znalica.